Рођен је 1905. у Сарајеву, у сиромашној јеврејској породици. Одрастао је са деветоро браће и сестара, али је ипак успио након завршетка ауто-механичарске школе живјети од тог заната.

Усташка надзорна служба ухапсила га је 26. октобра 1941. и након три дана са већом групом Јеврејки упутила у логор Лоборград. Иако се радило о изразито женском логору, Мони је ондје провео готово годину дана као возач и ауто-механичар. По расформирању тог логора пребачен је у Јасеновац, гдје је распоређен на рад у Логору три-Ц. Заточеници тог дијела логора одлазили су свакодневно на рад на насипу смрти, гдје су усљед недовољне исхране и злостављања свакодневно умирали или били убијени. Монију је ипак успјело да преживи, првенствено уз помоћ инж. Јарослава Чернија, који је водио наведене радове. Касније се ондје појавио и његов познаник из Сарајева, усташа Јосип Матаија звани Хаџија, који је у то вријеме био возач Макса Лубурића. Како је Мони још прије рата задужио Хаџију тако што му је болесног оца бесплатно превезао од Трнова до Сарајева, овај му се одужио тако што га је пребацио у ауто-механичарску радионицу, гдје је положај логораша био значајно бољи. Након одређеног времена, Мони је постао и групник у том дијелу логора. Касније је руководио изградњом Брзог склопа, ауто-механичарске радионице у мјесту Јасеновац, гдје је пресељена ауто-механичарска радионица логора. Када су прве авионске бомбе бачене на Јасеновац, усташе су из страха за радионицу, коју је Лубурић сматрао једним од својих поноса, почеле њену евакуацију. Алтарац је као групник приликом повлачења управљао специјалним возилом у којем се налазио алат односно покретна радионица. Како су поједини логораши из Брзог склопа успут бјежали, Мони се са возилом нашао готово сам код Савског моста у Загребу. Ондје је причекао долазак јединица Шесте пролетерске бригаде, гдје је препознао неколико бивших логораша из Сарајева. Заједно с њима учествовао је у завршним операцијама за ослобођење Југославије. Након демобилизације вратио се у Сарајево, гдје је живио до смрти, 5. октобра 1979. Сахрањен је на Јеврејском гробљу у Сарајеву. Својим пријатељима остао је у сјећању као ведра и духовита особа пуна оптимизма, која је људе освајала својом непосредношћу и добротом.