У кожари није се умирало од глади, али се зато патило од глади. Тако кад смо за вријеме ручка били заједно, тако и код примања хране — један  је другом несвијесно гледао у порцију и увијек видио да онај други има више.

Онај тко је осјетио што значи јести и гледати како ти јело из порције нестаје, како остављаш празну порцију, звјераш очима, нигдје не наилазиш више залогаја, тај ће моћи лакше да разумије што је глад. Ја сам ту глад осјећао кроз цијела четрдесет и четири мјесеца, са малим изнимкама у вријеме кад сам могао примити пакет. Најести се — то је мисао која ме је пратила кроз цијело моје логоровање. Нагнути над својим порцијама сједимо за кефарским клупама, срчемо халапљиво супу од репе. Ја сам јео брзо и прождрљиво. Био сам увијек међу онима који су се први дизали са својом порцијом и удаљавали се да не гледају како други још једу. А била су два друга, један средњошколац из Загреба и један зуботехничар из Сарајева, који су јели веома споро и вјеровали да их то више сити. Док је један кефар опет сипао у своју храну редовито толико воде колико је примао хране. Његова је теорија била: волумен задовољава желудац. Живци су нам били напети до крајности, нарочито кад се водила тема о храни о којој смо вољели сви говорити, али мало тко слушати.

(Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу, стр.60-61)