„На подручју Савске бановине према попису становништва из 1931. године укупно је било 14.284 Рома, који су у највећем броју били насељени у котаревима Жупања (1.287), Ђаково ( 834), Слатина (804), Вуковар (745), Валпово (709), Бјеловар (577), Загреб (555), Карловац (537) и Ђурђевац (507). На подручју споменутих котарева живјело је око 45,9% ромске популације. Можемо уочити како се 99% ромског становништва, које је живјело на подручју градова, изјаснило као припадници југославенске националности, док се на руралним подручјима ромско становништво у већем броју изјаснило као припадници „циганске националности“. Из података уочавамо већи ступањ асимилације ромског становништва на подручју градова, вјеројатно јер су на тим подручјима механизми утјецаја већинске (југославенске) власти израженији. Према резултатима пописа становништва из 1948. године, Рома је на подручју Савске бановине било укупно 124, док је на подручју цијеле Народне Републике Хрватске број Рома био 405. Највећи број Рома у послијератној Народној Републици Хрватској живио је у Котару Бели Манастир (254 Рома), који је био у периоду 1929–1941. године у саставу Дунавске бановине. Успоређујући број Рома из пописа становништва 1931. и 1948. године на подручју Савске бановине, видљиво је како је број Рома на наведеном подручју смањен за 14.160 или 99,13%. Један од узрока огромног смањења броја Рома на анализираном подручју јесте посљедица Другог свјетског рата, у којем су Роми били изложени расистичким законима, прогону и геноциду, те можемо претпоставити како се мали број преживјелих Рома није декларирао као припадници ромске нације, због траума из недавне прошлости, служећи се етничком мимикријом“.

Ален Тахири, Роми на подручју Савске бановине у попису становништва из 1931. и 1948. године, Топола 03, 2017.