„У Угреновића кући биле су се настаниле жене и дјеца, горе гдје су Швабе, на брдашцу. Било је то 15. фебруара 1944. године. Излазила сам из шумице и гледам са брдашца доље на куће у селу… све усташе опколиле, и са њима муслимани из Орахове. Потрчим кроз шумицу да бјежим кад оно састави са једног брда и са другог преко мене. Фрца грање, фрцају кугле! Сакријем се у шанац, завучем се под бујад. Има још снијега. А иду усташе и прескачу преко мене. А један вели – Мајку јој је…, овдје се сакрила! Други виче – Тражи је, Црни, ту се сакрила! А вриска дјеце и жена се чује! Угреновића кућу опколили… похватали жене и дјецу… одведоше… ја лежим ту. Вирим на усташе и видим да су ухватили моју сестру Душу. Одведоше њу… а ја остаде ту лежати. Стишало се све… Идем ја у ноћ. Пролазим крај гробља. Долазим до те куће. Видим пси откопавају неку рупу. Ту је плитко био закопан Стојан Ружичић. Њега су нешто раније убили, па га жене тако плитко закопале. А Стојан као да је жив! Ништа се ја не бојим Стојана! Прилазим кући тој. Нико се не чује. А некада се на километар чула врева дјеце. Сад ништа. Пришла сам близу… видим да жижи свјетло.
Стала! Да л’ да идем, да л’ да не идем. Не смијем, богами! Само гледам како ће ме усташе ухватити иза леђа. И усудим се једном! Пашченце неко лавуца. Чујем да у кући неко јауче, женски глас. Ставим пањић под прозор да видим, нека Госпова Михајла Галоње и Ружа Обућинска. Улазим у кућу. Питам: ‘Гдје је сав тај народ?!’ А Госпова каже: ‘Све су их одвели и побили доље у Шиминашу!’ Тад је убијена Стојка Милановића, Петра Батајић и њена кћер. Перса Змијањчева и троје дјеце, Миља Тривића и двоје дјеце, заклали и запалили. Како мирише људско тијело кад гори… то је невјероватно! Све су то Ораховци доводили усташе и клали и палили. Девет стотина усташа је дала Орахова“.

Књига сјећања, Доња Градина 2019, 43-44.