Усташким властима је село Драксенић био важан пункт јер се налази на главном путу Босанска Дубица – Босанска Градишка, од ког се одваја пут за Јасеновац и Новску. Посаду су смјестили у бившу жандармеријску станицу у селу. Почетком 1942. године усташе су често вршиле продоре у рављанска села из Јасеновца, Уштице, Танца и Кошутарице. Процјењујући опасност која им пријети, усташке власти и Министарство домобранства одлучују да снагама из гарнизона Босанска Дубица, Босанска Градишка, Карађорђево (село на територији општине Босанска Градишка), Нова Градишка и Јасеновац изврше напад те заузму села Доњу Градину и Драксенић. Напад је почео у ноћи између 14. и 15. јануара 1942. године, уз подршку једне батерије хаубица из Старе Градишке и два вода хаубица из Јасеновца и Хрватске Дубице. У нападу је учествовало око 1.200 усташа.

У свом дневнику мајор Мирко Пекић је записао:

„Ускоро послије тога стигао сам на мјесто несреће. Ушао сам у цркву и слика коју сам тада видио тако ми се урезала у свијест, чини ми се да је никада нећу заборавити. Одмах на степеницама пред главним вратима лежао је мртав један 16-годишњи дјечак. Лежао је на леђима. Његово лице учинило ми се мало насмијаним. Био је избоден по грудима, а на врату му је искружена и исјечена јабучица. Отворили смо врата. Призор је заиста био језив и страшан. Један друг, који је стајао поред мене, срушио се онесвијешћен. У читавој цркви лежале су свуда гомиле испретураних мртваца. Ту је лежало једно мало женско дијете од око 6 мјесеци. Његова глава била је расјечена на два мјеста, из којих су цурили мозак и сукрвица по црвено-жутим бетонским плочама. На трбуху је имало два убода од бајонета. На та два отвора вирила су два мјехурића од цријева. На његовом лицу остао је окамењен крик бола и страха. Поред њега лежала је једна жена сва исјечена по глави, са десном руком пребаченом преко дјечјег тијела. Вјероватно је то мајка овог дојенчета. Осморо дјеце различитих доба пронашли смо у овим гомилама људских тјелеса. Гледајући их помислио сам, да ли богови нису пожељели да им чувари уљудбе приносе жртве као некада Аврам Исака. Четири дјевојке силоване, а потом исјечене по бедрима, дојкама и главама. У једном удубљењу зида с лијеве стране у олтару сједи једна старица. У први мах помислио сам да је жива; кад се примакох ближе, видјех јој укочене очи, пробијене груди и танке ожиљке резотина на врату. Гледајући из даљега чини ти се да посматра тужну слику и да чита опијело над овом великом гомилом мртваца.

Пронашли смо осам дјечјих лешева. Остало су били одрасли различитог пола и старости. У заједничку гробницу поред цркве сахранили смо 204 леша“.

СЕЛО ДРАКСЕНИЋ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ, Тања Тулековић