Један од темеља усташке политике било је стварање „чистог хрватског животног простора“. У пракси је то значило да са територије Независне Државе Хрватске треба уклонити српско, јеврејско и ромско становништво.
Док се геноцид над Србима одвијао на кућним праговима без покушаја икаквог законског оправдања, у случају геноцида над јеврејским становништвом усташе су поступили потпуно другачије. У политици према Јеврејима власти Независне Државе Хрватске потпуно су слиједиле њемачку „расну политику“ и њемачку методу рјешавања „јеврејског питања“.
Та метода одвијала се кроз три фазе. Прва фаза била је екскомуникација, друга концентрација, а трећа екстерминација.
Законским актима донесеним 30. априла 1941. опочела је прва фаза – искључивање јеврејског становништва из јавног живота и његово економско уништавање. Тада су, према узору из Трећег рајха, донесени расни закони чија је основа био „Zakonska odredba o rasnoj pripadnosti“. Овај закон прописивао је које су особе „аријевског“, а које „неаријевског“ поријекла. Јасно је одређено које се особе сматрају Јеврејима, а основано је и Расно политичко повјеренство које је требало да утврђује расну припадност и одлучује о случајевима у којима је могло бити недоумица.
Истог дана је донесена и „Zakonska odredba o o zaštiti arijske krvi i časti hrvatskog naroda“, којом је забрањено склапање бракова Јевреја и других „неаријеваца“ са особама „аријског“ поријекла. „Zakonska odredba o državljanstvu“ прописала је да „неаријевци“ нису држављани Независне Државе Хрватске те самим тим немају заштиту државе.
Четвртог јуна донесена је и „Zakonska odredba o zaštiti narodne i arijske kulture hrvatskog naroda“, којом се Јеврејима забранило било какво учествовање у јавном, културном и спортском животу.
Уз све наведене законске мјере Јеврејима је забрањено и посјећивање кафана, кина, паркова итд. Ограничено им је право на слободно кретање градом. Мјера којом су се Јевреји хтјели колективно понизити и дехуманизовати било је увођење ознака које су морали носити при сваком изласку изван куће.
Додјељивање знакова пратило је и пописивање Јевреја, чиме се стварала основа за другу фазу њиховог уништења – концентрацију. У зависности од града, уведени су одмах или убрзо након доношења расних закона и нису били исти на цијелој територији Независне Државе Хрватске, јер су облик и остале карактеристике знака одређивали локални усташки органи. Тако је у Славонском Броду већ од 1. маја сваки Јевреј, без обзира на пол и старост, морао носити жуту траку око руке. У Осијеку су се око лијеве руке носиле жуте траке с Давидовом звијездом и бројем, у Травнику жуте траке с натписом Жидов.
У Загребу су Јевреји у периоду од 23. до 28. маја морали према абецедном реду да преузму ознаке уз пријетње најстрожом казном ономе ко се не одазове позиву. Знак су морали плаћати 20 динара,6 а чиниле су га двије платнене жуте крпе величине 12 х 7,5 цм. У средини сваке крпе налазило се велико црно слово Ž. Једна крпа морала се носити на лијевој страни прсију, а друга на лијевој страни леђа.
У Сарајеву је ова мјера против Јевреја уведена 1. маја. Њом су обухваћени сви старији од 15 и млађи од 60 година. Морали су око руке носити жуте траке, на којима је у средини плавом бојом осликана Давидова звијезда, с једне стране звијезде писало је ŽIDOV, а с друге JUDE.Уједначавање ознака на територији цијеле Независне Државе Хрватске којима су Jевреји стигматизовани извршено је 4. јула 1941, када је Министарство унутрашњих послова Независне Државе Хрватске издало „Naredbu o promjeni židovskih prezimena i označivanju Židova i židovskih tvrtka“. U članu 8 стоји: „Osobe, koje su Židovi po rasi, ne smiju na sebi nositi hrvatske narodne boje i arijske ambleme. Isto tako zabranjeno je takve boje i embleme, kao i hrvatske narodne i državne zastave, isticati na židovskim stanovima, ustanovama i poslovnicama. Židovi po rasi stariji od 14 godina imadu nositi, kada su izvan vlastitog stana, židovsku oznaku u obliku okrugle limene pločice, promjera 5 cm. Ploča mora biti žuto obojena i na njoj u sredini crnom bojom označeno veliko slovo Ž dužine 3, a širine 2 cm. Ovaj se znak ima nositi vidljivo na lijevoj strani prsiju. Danom stupanja na snagu ove naredbe prestaju vrijediti sve dosadašnje odredbe u pogledu vanjskog označivanja Židova“. Обиљежавање Јевреја у Независној Држави Хрватској једина је противјеврејска мјера која је претходила истој таквој на територији Трећег рајха. Иако су нацисти прве ознаке за Јевреје увели на окупираној територији Пољске у новембру 1939, на подручју Њемачке та мјера je уведена 1. септембра 1941. Мјесец дана касније започела је депортација њемачких Јевреја у логоре.
