На имању српске породице Бачић, које се простирало на источној страни насеља Јасеновац и лијевој обали Саве, на површини од 125 ха, подигнут је Логор III. Унутар овог простора доминирала је циглана, те је централни логор јасеновачког система усташких логора добио назив Логор III – Циглана. Огромна и веома вриједна имовина породице Бачић је, одлуком Предсједништва Владе Независне Државе Хрватске 6. октобра 1941. године, предана на управу и посјед Министарству унутарњих послова и Равнатељству за јавни ред и сигурност у Загребу. Десет дана касније, 16. октобра, извршена је и званична примопредаја. У име Равнатељства за јавни ред и сигурност, имовину Прометне задруге примио је Вјекослав Лубурић Макс. Након тога су још око мјесец дана трајале припреме на претварању индустријског комплекса у логор. Ово је био највећи и најдуготрајнији логор у систему јасеновачких логора. У почетку је био ограђен са више редова бодљикаве жице. Током 1942. године сами логораши су га зазидали са три стране зидом високим 3–5 м, док је на четвртој страни постојала природна препрека – ријека Сава. На самом зиду изграђено је седам стражарница, одакле је било лако контролисати цијели логорски простор, те ближу и даљу околину. Све стражарнице биле су снабдјевене великом количином муниције, оружја и огромним рефлекторима који су освјетљавали сваки кутак логора и његове околине.

У логор је улазила и пруга јер се са жељезничке станице у Јасеновцу један крак одвајао и улазио у логор. У питању је био индустријски колосјек изграђен 1899. године за потребе ријечног пристаништа на Сави, а касније и за потребе индустрије Прометне задруге. Многи људи су управо возом били депортовани у логор.

Логор је имао два заповједника. Заповједник логора имао је у надлежности сигурност логора. Заповједник радне службе у надлежности је имао рад у логору, исхрану и смјештај логораша.

Први логораши Циглане спавали су у тзв. „тунелу“, мјесту гдје се сушила цигла. Они су постављали бодљикаву жицу око логора и градили три примитивне бараке, које је требало да служе за смјештај логораша. Спавало се на поду. Ове бараке срушене су у фебруару 1942. године. Тада је логор посјетила међународна комисија, састављена од савезника НДХ, па је постављено шест нових барака, као и логорска болница. Усташе су жељеле да представе логор као мјесто у коме су услови боравка добри. Нове бараке биле су 24 м дуге, а 6 м широке, са дрвеним боксовима на спрат за спавање. У једном боксу спавало је шест логораша. Нужда се по ноћи вршила у великим посудама, „киблама“. Хигијенске прилике биле су очајне, па су често избијале епидемије тифуса. Тек када су и саме усташе постале жртве ове болести, почело се радити на његовом сузбијању, па је основано мало одјељење за дезинфекцију. Тифус није искорјењен, али су епидемије ипак биле рјеђе.