Логораши у Логору III – Циглана били су подјељени на радне групе. На челу сваке радне групе био је групник изабран из реда самих логораша. Групници су лично одговарали усташама за рад у логору.

Било је више радних група чије је укупно дневно бројно стање било око 3.000 – 4.000 логораша. Сваки логораш који није био распоређен у неку радну групу у кратком временском периоду би био одведен у Доњу Градину и тамо убијен.

Рад се дијелио на унутрашњи и вањски. Унутрашњи рад се одвијао по разним радионицама унутар логора: у „Ланчари“, „Циглани“, „Погону“, „Пилани“, „Економији“.

Вањски рад логораша се састојао од изградњи насипа, зидања великог зида око логора, крчења и сјече шуме, рада на пољима „Економије“. Рад је трајао најмање 10 сати дневно. Логораши су често убијани и при самом раду. Тако се често знало десити да групе логораша оду на вањски рад и да се не врате у логор јер су их стражари убили при повратку.

Да је овај рад био у функцији ликвидације логораша говори свједочанство преживјелог логораша Цадика Данона објављено у мемоарима „Сасечено стабло Данонових“:

„…Са десетак лешева попречно постављених на њен ток, вода је била заустављена, а усташе су издирући се захтевале да брзо на њих и око њих насипамо земљу, како би се начинио одбрамбени зид…. Свако од нас ко је за тренутак стао добио би стравичан ударац по глави од којега се падало. На оне који би пали одмах је набацивана земља и набијана. Тако смо телима ојачавали насип…“

Тај „Насип смрти“, који се протеже од пруге Београд – Загреб до лијеве обале ријеке Саве, армиран је са око десетак хиљада костура логораша.