Почетком 1942. године усташе су у западном дијелу насеља Јасеновац постојеће складиште жита и још неке објекте оградиле бодљикавом жицом и ту основале нови логор, који је назван Кожара. Ту су логораши штавили и прерађивали кожу, израђивали војничке чизме, женске торбице и ципеле, рукавице, као и разне друге кожне предмете. У склопу Кожаре налазила се и радионица за израду четки (кефара), хемијска лабораторија и бријачница. Број логораша Кожаре кретао се између 120 и 170. Махом су то били Јевреји, који су смјештени на таван зграде Кожаре или у једној од двије настамбе које су се налазиле унутар жице. Усташама је била важна производња Кожаре, па су у њој владали мало подношљивији услови. Нису биле честе ликвидације, није се умирало од глади, али се од глади патило. Логор Кожара постојао је до 22. априла 1945. године.

Логор у Старој Градишци настао је претварањем објеката бивше казнионице у концентрациони логор. Првобитно је замишљен као мјесто које ће служити за политичко преваспитање Хрвата. Међутим, још прије његовог службеног оснивања ту је био затворен одређен број Срба и Јевреја. Били су то бивши логораши из логора Даница код Копривнице, као и групе затвореника из загребачких затвора. Службеним укидањем Казненог завода, у фебруару 1942. године, Стара Градишка је и службено постала логор под Заповjедништвом сабирних логора у Јасеновцу.