У јануару 1942. године логору је прикључено и подручје села Доња Градина. Смјештено насупрот Логору III – Циглана, на десној обали ријеке Саве, постало је највеће јасеновачко стратиште. Територија села је са три стране окружена ријекама Уном и Савом. Једини копнени прилаз на југу, према Просари и Козари, био је чуван системом бункера и ровова. Усташе су изабрале село Доња Градина за масовне ликвидације управо због осамљености, добре природне заштићености, неприступачности. Усташе, потпомогнуте домобранима, прешле су ријеку Саву. Око двије стотине становника Доње Градине, који нису успели побјећи из села, одведени су у логор, а потом су их усташе неколико дана касније поново вратиле у село и тамо убиле. Већину кућа су запалиле и село потпуно уништиле. Срушена је и православна сеоска црква, Храм Вазнесења Господњег, саграђена 1894. године. Наредних дана, усташе и домобрани чинили су злочине на подручју јужно од Доње Градине. Према домобранским извјештајима, домобранско-усташке јединице су 14. јануара на више мјеста прешле ријеку Саву и, потпомогнуте јединицама из Босанске Дубице, упутилe се према српским селима јужно од Саве. На удару су се нашла села Драксенић, Демировац и Међеђа. Цивилно становништво, које није побјегло, убијено је. Истог дана су запалили преко стотину кућа и отјерали сву стоку из села у правцу логора.

Само у селу Драксенић, усташе и домобрани убили су 204 цивила, а од тога у православној цркви, Храму Светог апостола и јеванђелисте Марка, њих 64. Јединице 2. крајишког народноослободилачког одреда, који су по одласку усташа дошли у село, затекли су стравичан призор. Измасакрирани лешеви жена, дјеце и стараца лежали су на гомилама у цркви. Из разбијених глава дјеце цурила је сукрвица и мозак. Тијела убијених су положена у једну заједничку гробницу у дворишту цркве, док су у другу положени мозгови оних којима је глава разбијена. Злочин у цркви остао је у народу познат као Крвава литургија.