Дана 21. априла 1945, у полијеподневним часовима, логорашима је наређено да пређу у зграду кројачке и обућарске радионице, која се налазила у југоисточном дијелу логора. Истовремено су жене одведене према средишњем дијелу логора и убијене. Логорски писар, Мићо Анић из Осијека, предао је усташама бројно стање логораша у згради – тачно 1.073. У току ноћи бројно стање се смањило јер се, усљед панике и страха, неколико логораша објесило. Док су кроз ноћ одјекивале детонације експлозива којим су рушени логорски објекти, група од десетак логораша одвојила се у једну просторију, свјесни да нешто треба предузети. Рачунајући на фактор изненађења, који ће се постићи када сви заједно кроз врата и прозоре појуре из зграде, одлучено је да се покуша извршити пробој из логора. За вођу је изабран Анте Бакотић, групник радне групе хемичара, који је дао знак за почетак устанка.

У недјељу, 22. априла 1945. године, у 9.50 часова, дат је знак за устанак. Људи, наоружани циглама и даскама, навалили су на врата зграде. Кад су она попустила, из зграде је истрчало око 600 логораша, док остали нису учествовали у пробоју, због болести, немоћи и малодушности. Стражар на вратима зграде био је прегажен. Савладани су и стражари који су били око зграде, па се борба пренијела код источне капије логора. Ту су се налазили бункери, из којих су усташе митраљеском ватром и бомбама убијале логораше. Бункер поред капије успио је онеспособити Миле Ристић пушкомитраљезом отетим од усташе, чиме је омогућио логорашима да изађу изван логорских зидина. Важно је било и то што се логораш Едо Шајер попео на стуб и пресјекао телефонске жице, па усташе нису могле позвати појачање. Проласком кроз логорску капију требало се одлучити у којем смјеру бјежати. Највише логораша спасло се бјежећи на исток, у правцу села Кошутарице. На том путу требало је заобићи бункере и стражу, који су чинили спољну одбрану логора. Они који су спас покушали наћи препливавањем ријеке Саве, били су лака мета усташама, који су на њих пуцали са обале. И сама ријека је била набујала и хладна, тако да су се многи утопили. Укупно се спасло 90 логораша, који су успјели живи дочекати долазак јединица Југословенске армије, које су кроз Славонију наступале у смјеру запада.

Истога дана, али у вечерњим часовима, десио се и пробој из Логора IV – Кожара. Укупно 12 логораша Кожаре успјело је да преживи.