У Независној Држави Хрватској је за вриjеме Другог свjетског рата од априла 1941. године до маја 1945. године живот изгубило најмање 74.762 дјетета млађа од 14 година, од чега је 60.234 убијено (српске дјеце 42.791, ромске 5.737, муслиманске 5.434, јеврејске 3.710, хрватске 2.289, а за 237 није се могла утврдити национална припадност).

Према дугогодишњим истраживањима Драгоја Лукића у концентрационом логору Јасеновац је убијено најмање 19.432 дјетета српског, јеврејског и ромског поријекла.

Маријана Амулић, логорашица Логора V-Стара Градишка се сјећа:

„Дјеца су лежала беспомоћно и без снаге за плач… Умирала су полако и тихо… Једном нам је наређено да однесемо сву болесну дјецу и смјестимо их на таванске просторије злогласне Куле. Онда је Анте Врбан, заповједник логора, убацио у собе отровни плин. Послије тога логором је завладала ужасна тишина, као да је сам логор престао да постоји.“

На саслушању 1947. године Анте Врбан је признао, да је убио 63 дјеце отровним плином, циклоном.

Дјеца су одвођена и у посебне логоре који су се налазили у Горњој Ријеци, Сиску, Јастребарском. Ту су прекрштавана и одгајану у усташком духу. Мала дјеца која нису знала кад су рођена добијала су нови датум рођења и то 10. април, дан оснивања Независне Државе Хрватске. Смјештена у нехигијенске услове, без хране и одјеће дјеца су свакодневно умирала од разних болести и глади.

Логор се налазио на планини Калник у просторијама дворца породице Рубидо. Ту су, у прољеће 1942. године, прво билa логорисанa јеврејска и српска дјеца и жене које су до краја маја премјештенa у друге логоре или убијенa. Од јуна Горња Ријека постаје логор за српску дјецу са Козаре. Званични назив логора је био „Дом за избјегличку дјецу“. Логор је био под управом Усташке младежи а циљ логора је био да се српска дјеца, која су остала без родитеља, одгоје у усташком духу и постану јањичари.

Први транспорт од 200 српске дјеце из Уштице стигао је 24. јуна 1942. године. Након тога пристигло је још неколико транспорта дјеце старости од 7 до 10 година. Дјечаци су добили дрвене пушке и били су обучени у усташке униформе од папирне тканине. Усљед тифуса велики број дјеце из Горње Ријеке је умро. Велики хуманиста проф. др Камило Бреслер из Загреба успио је спасити дио дјеце из логора. Он нам је и оставио свједочење о приликама у логору:

„Пред улазом вијала се на јарболу усташка застава, а пред самим улазом стајала су два дјечарца испијених и измождених лица, два мала патника са Козаре у неким црним цицаним одјелима и истоврсним капама са усташким ознакама, дрвеним пушкама на рамену свезаним на брзу руку шпагом умјесто ремена, који су нијемим аутоматским покретом поздравили ресорног министра. Застао ми је дах. На лицу ове дјеце могао сам већ прочитати шта ћу видјети у логору…“

Логор Сисак

Oснован је у августу 1942. и постојао је до 8. јануара 1943. године. Дјеца су била смјештена у неколико објеката у граду: самостану сестара Светог Винка, магацину солане Реис, згради бившег Југословенског сокола, „Соколани“.

Сви објекти су били неусловни, а дјеца су масовно умирала од глади и разних болести. Какви су били услови у логору казује елаборат Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, састављен 28. марта 1947. године на основу исказа више свједока:

„… Управа логора није се старала за хигијенске прилике,па су дјеца била потпуно запуштена, замазана од измета, ушљива и пуна бува. Услијед посве недовољне хране, јер је и у тим логорима храна крадена, дјеца су потпуно изнемогла и постепено се претварала у костуре пресвучене смеружаном посве исушеном кожом. Услијед сваког помањкања хигијене, дјеца се нису могла прати. Изметине су остајале на подовима, гдје су дјеца лежала, болесни се нису одвајали од здравих, а више инфекциозно болесна дјеца преношена су међу другу здраву дјецу, цуцле на флашицама нису се прокухавале, већ су даване без икакве дезинфекције дјеци без обзира јесу ли здрава или болесна. У логору су се развиле епидемије пјегавог и трбушног тифуса, шарлаха и дизентерије, красте свраба прекривале су дјечја тијела, па је услијед тога настао големи помор дјеце, 40-50 дневно, како то исказује гробар, који је ту дјецу покапао…“

Према расположивим подацима кроз логор у Сиску је прошло око 7.000 малишана од којих је према различитим подацима умрло између 1.152 и 1.631.

Јастребарско

Постојао је од 12.07.1942. до новембра 1942. године. Био је под управом часних сестара конгрегације Св. Винко Паулски. Дјеца су смјештена у напуштене бараке италијанске војске, у дворац грофа Ердедија и Фрањевачки самостан крај Јастребарског. Кроз логор је прошло 3.360 дјеце.

Како је логор у Јастребарском брзо достигао максимални капацитет, дио дјеце је пребачен у село Река, 3 километра од Јастребарског, гдје је око 2.000 малишана смјештено у напуштене бараке талијанске војске. Бараке нису имале ни минимум хигијенских услова за боравак.

Нису биле очишћене, нису имале струју, воду, основне санитарне просторије…

Чувар мјесног гробља у Јастребарском Фрањо Иловар је свакодневно водио евиденцију укопа дјеце.

„Дневник Фрање Иловара“ свједочи о тужном страдању дјеце у Јастребарском. На првој страници свеске стоји да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Од 22. јула до 26. октобра 1942. године гробар је свакодневно записивао колико је покопано мушке, колико женске дјеце. Дјечија тијела је стављао у дрвене сандуке и киштре. Да би што више тијела стало сандуци су силом затварани. На крају стоји салдо:

„Укопано укупно 468 комада дјеце, 26. октобар 1942. године.“

Као петогодишња дјевојчица Зорка Делић – Скиба доведена је у Јастребарско:

„Једном је часна сестра Грациоза сакупила нас неколико дјеце из подрума. Усташа петар Ловрин из Љубије код Приједора ишао је од једног до другог дјетета, ухвативши свако дијете за главу, коју би помакао уназад да би имао прилаз врату, односно гркљану. Брзим потезом руке, у којој је држао неки чудан нож, дуг, а узак, са оштрицом на врху, зарио би га дјетету окомито у гркљан…“