Напад на Краљевину Југославију почео је 6. априла 1941. године од стране њемачке, италијанске и мађарске војске. Њемачка војска је, уз свечани дочек, ушла у Загреб 10. априла. Истог дана, око 17 часова и 45 минута, Славко Кватерник је, у име Анте Павелића, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске. Југословенска војска капитулирала је 17. априла. Захваљујући фашистичким окупаторима, Њемачкој и Италији, усташе су релативно брзо успјеле да организују власт.
Независна Држава Хрватска обухватала је територију данашње Хрватске (без дела Далмације, коју су усташе римским уговорима од 18. маја предали Италији), Босне и Херцеговине и област западног Срема. На тој територији живјело је око 6,5 милиона становника: 3.300.000 Хрвата, око 700.000 муслимана проглашених Хрватима исламске вјероисповести, 1.925.000 Срба, 40.000 Јевреја, 150.000 Нијемаца, 75.000 Мађара, 30.000 Словенаца, 65.000 Чеха и Словака.
Законске одредбе
Политика усташа била је стварање чистог хрватског простора на којем ће живјети чиста хрватска нација, а услов за такво нешто било је истребљење Срба, Јевреја и Рома и антифашиста, без обзира на вјеру, расу, нацију. Злочин геноцида у Независној Држави Хрватској није дјело групе људи већ државе и њеног државног апарата. Злочин је најављен, а потом и утемељен расним законима, који су донесени одмах након оснивања Независне Државе Хрватске. Ти закони су обесправили Србе, Јевреје и Роме и озаконили спровођење геноцида над „неаријевским“ народима. Доношењем законских одредаба створио се привид законитости у чишћењу „хрватских простора“ и стварању чисте хрватске државе.
Дана 15. априла 1941. године у четири часа ујутро Анте Павелић је стигао у Загреб. Дан касније објављена је Одредба о именовању прве Хрватске државне владе, у којој се он назива „поглавником“ Независне Државе Хрватске и обавља функцију предсједника Владе. Дана 17. априла 1941. године објављена је Законска одредба за обрану народа и части хрватског народа, којом су уведени пријеки судови, а који су у кратком поступку доносили одлуке. Одредба је усташама дала неограничено право да проводе терор у име одбране Независне Државе Хрватске. Дана 25. априла 1941. године забрањена је употреба ћириличког писма на цијелој територији Независне Државе Хрватске. Објављене су и сљедеће законске одредбе: Законска одредба о расној припадности, Законска одредба о заштити аријевске крви и части хрватског народа и Законска одредба о држављанству. Ове одредбе представљале су увод у прогон Јевреја и Рома. Дана 3. маја 1941. године донесена је Законска одредба о прелазу с једне вјере на другу, која се односила на Србе. У упутствима од 14. јула наведено је да се у католичку цркву не примају православни попови, учитељи, интелигенција и богати слој трговаца, занатлија и сељака.
Почетком маја, Јевреји су се морали пријавити у посебне канцеларије и пријавити своју имовину. Добили су жути платнени знак, без којег нису смјели изаћи на улицу. Дана 4. јуна 1941. године објављена је Законска одредба о заштити народне и аријске културе хрватског народа. Јеврејима је забрањено свако учествовање у друштвеном, културном и спортском раду. Иако се правно односила на Јевреје, ова законска одредба примјењивала се и на Србе. Тиме су Јевреји и Срби, који су се бавили наведеним професијама, остали без егзистенцијалних средстава. Дана 18. јула 1941. године донесена је Министарска наредба о називу вјере којом се укида назив „српско-православна вјера“, а уводи се термин „грчко-источна вјера“. Срби су у службеним дописима називани „грчко-источњаци“, чиме се негира постојање српског народа у Независној Држави Хрватској.
Дана 25. новембра 1941. године донесена је Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре. Одлуку о упућивању у логор, као и о времену боравка у њему, доносило је усташко редарство. Против одлуке о упућивању није било правног лијека. Време боравка регулисано је на период од најмање три мјесеца до највише три године. У пракси, они који би стигли у логор с пресудом од три године били су одмах убијани. Такође, већина депортованих и убијених у логору – Срби, Јевреји и Роми – није ни имала „пресуду“, већ су колективно хапшени и одвођени.
